Директно загађивање воде врши се избацивањем штетних отпадака у њих, било творничких отпадних вода и материјала који обилују великим концентрацијама киселина, базичних једињења и других за живот отровних материја, или прикључивањем канализацијских одвода директно на водену површину (море, реке, језера). Последице су помори риба у рекама, цветање мора (Јадран 1990.) и др.
Индиректно загађивање воде врши се путем падавина обогаћених штетним материјама апсорбованим у капљицама кише, снежним пахуљицама и др. (киселе кише, радиоактивне кише, црвени снег и др.). Друга могућност индиректног загађивања воде јесте на простору сливишта. Вода пролазећи кроз површински слој земље и њену порозну унутрашњост као и текући по самој површини носи са собом и штетне материје ту оталожене или одбачене. Предупређење загађивања воде подразумева смањење или потпуно онемогућавање загађивања и водених токова и водених површина али и ваздуха и литосфере, односно земљишног слоја. Загађеност воде је у блиској вези са повећаним потребана становништва за ресурсима, што обично прати пораст становништва, развој привреде и технологије, као и раст живетног стандарда. Од искоришћене чисте воде, настаје прљава, отпадна вода, која штети екосистему уколико се претходно не пречисти. Доспевањем у реку, на пример, отпадне воде мењају њена физичка (боја, мирис, укус, температура, провидност), хемијска (састав) и биолошка својства (присуство таксона). На основу ових својстава обликованих спољашњим утицајима, одређује се квалитет воде. Даље се, према одређеном квалитету, врши категоризација вода, првенствено водотока (река) по класама. Уобичајена је подела на четири класе чистоће. |